Кривично право

Суд је везан чињеничним описом кривичног дела а не и правном квалификацијом из оптужног акта, тако да су неовлашћена куповина и пренос алтернативне радње извршења кривичног дела неовлашћеног промета опојних дрога из чл. 246 ст. 1 Кривичног законика према правној квалификацији у време извршења кривичног дела, као блажег по учиниоца према прописаној казни, а не продуженог кривичног дела неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога .

По налажењу Апелационог суда, правилно је првостепени суд закључио да начин одласка окривљеног у П., кратко задржавање у том граду са лицем кога окривљени зна по надимку „Б." и набавка куповином опојне дроге кокаин у количини од 50,10 грама, према уговореној цени, који новац окривљени није имао код себе, наводећи да ће повратком у Б. сакупити од својих познаника и пријатеља који имају новца и којима није било битно колико ће дати новца и колико ће набавити кокаина, да окривљени није зависник од употребе ове опојне дроге већ да је само повремено користи, да дрогу из возила у покрету избацује да је полиција не би пронашла, довеле су до правилног и несумњивог закључка првостепеног суда да је окривљени опојну дрогу неовлашћено купио ради продаје, а потом је неовлашћено преносио ради продаје у кретању возилом ка Београду. С тим у вези, правилно првостепени суд није прихватио одбрану окривљеног да је опојну дрогу кокаин купио за сопствене потребе, јер је таква одбрана окривљеног и по налажењу Апелационог суда, а како је то правилно закључио првостепени суд, неуверљива и нелогична, пре свега с обзиром на количину пронађене дроге, посебно с обзиром и на врсту опојне дроге која је скупа на тржишту, а окривљени у току поступка није доказао да има реалне изворе прихода за новац који би му служио за набавку опојне дроге, с обзиром да је без прихода и имовине, па је нелогично да неко ко је незапослен одједном набавља велику количину скупе опојне дроге за износ од 2.000 еура искључиво за своје потребе.

На правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио кривични закон, где је закључио да се у радњама окривљеног садрже законска обележја кривичног дела недозвољено држање и стављање у промет опојних дрога из чл. 246 ст. 1 Кривичног законика према правној квалификацији у време извршења кривичног дела, као блажег по учиниоца према прописаној казни, имајући у виду касније измене Кривичног законика („Службени гласник РС" бр. 72/09), а све у складу са одредбама чл. 5 ст. 1 Кривичног законика, правилно не прихватајући правну квалификацију из оптужног акта, да се ради о продуженом кривичном делу неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога, имајући у виду да се ради о трајном кривичном делу, где су неовлашћена куповина и пренос алтернативне радње извршења истог кривичног дела у погледу неовлашћеног промета опојне дроге, правилно закључујући да је првостепени суд везан чињеничним описом кривичног дела а не и правном квалификацијом. Такође је правилно првостепени суд закључио да је окривљени поступао са директним умишљајем, о чему је у пресуди дао довољне и јасне разлоге, које у свему као правилне прихвата и другостепени суд.

Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 1-3843/10 од 24.08.2010. године и пресуда Вишег суда у Ужицу К.бр.81/10 од 15. априла 2010. године

 

 

Нејасна је изрека пресуде суда где се наводи да је оптужени опојну дрогу купио за сопствене потребе а без утврђења о којој се количини ради.

Основани су жалбени наводи јер се из изреке пресуде закључује да је од оптуженог дана 15. јуна 2… године одузета и марихуана коју је купио за сопствене потребе, али без утврђења о којој количини се ради, па из даљег текста изреке остаје нејасно да ли је и која количина марихуане, везана за радње извршења кривичног дела под тачком 1. односно кривичног дела из чл. 246а ст. 1 КЗ, код оптуженог уопште пронађена и одузета, што изреку пресуде чини неразумљивом, а с обзиром да у образложењу пресуде на страни 10. првостепени суд утврђује да количина од 5 грама марихуане, коју је почетком маја оптужени купио за сопствене потребе, приликом претреса није ни пронађена, па је изрека пресуде противречна разлозима изнетим у погледу наведене околности. Основано се истиче жалбом Вишег јавног тужиоца да су неразумљиви разлози и неправилни закључци првостепеног суда у погледу процесних претпоставки за коришћење доказа изведених у истражном поступку саслушањем малолетних лица, с обзиром да је првостепени суд закључио да не може користити исказе малолетних сведока из истражног поступка, јер нису позвани у суд преко родитеља. Првостепени суд је био дужан да цени и исказе тих саслушаних сведока, тада малолетних лица, који су дати у истражном поступку с обзиром да су та малолетна лица саслушана пред истражним судијом Окружног суда у У., у складу са тада важећим одредбама ЗКП, те се не ради о доказима на којима се не може заснивати пресуда, с обзиром да у списима постоји допис Окружног суда у У. из ког дописа произилази да су малолетници уз помоћ ОУП И. управо позвани преко њихових родитеља, у ком смислу је дат налог истражни судија.

 Због наведених пропуста побијана пресуда се мора укинути у целости а у поновном поступку првостепени суд је дужан да правилно и потпуно утврди чињенично стање и након правилне оцене изведених доказа и одбране окривљеног, правилном применом закона, донесе закониту пресуду, у којој је дужан да изнесе потпуне и уверљиве разлоге о свим одлучним чињеницама и својим закључцима. Посебну пажњу треба првостепени суд да обрати и правилно утврди да ли је опт. држао опојну дрогу марихуану у мањој количини ради сопствене употребе, када је те радње извршио, као и да утврди да ли је или није одузета нека количина марихуане од оптуженог, која је намењена његовој сопственој употреби, при чему је дужан првостепени суд да о донетим закључцима изнесе ваљане разлоге и образложи евентуални закључак да је нека количина марихуане за сопствену употребу, а нека друга за стављање у промет.

Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 1-3910/10 од 30.08.2010. године и пресуда Вишег суда у Ужицу К.бр. 2/10 од 19.04.2010. године

 

 

Кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из чл. 246 а ст.1 Кривичног законика представља само оно неовлашћено држање тих препарата и супстанци које је намењено за сопствену употребу и то у мањој количини.

По налажењу Апелационог суда жалба окривљеног С.М. због повреде кривичног закона није основана. Наиме, неосновано у својој жалби окривљени наводи да је осуђен на казну затвора на основу закона који не постоји у законику Републике Србије.

Наиме, тачно је да је Законом о изменама и допунама Кривичног законика у чл. 95 прописано да се из назива кривичног дела из чл. 246 Кривичног законика брише реч „држање" , но из тога не произилази да је кривично дело неовлашћеног држања опојних дрога из чл. 246 ст. 3 Кривичног законика у потпуности престало да постоји као кривично дело. Ово стога што је наведеним изменама и допунама Кривичног законика неовлашћено држање опојних дрога, као кривично дело прописано одредбом чл. 246а, која гласи „ко неовлашћено држи у мањој количини за сопствену употребу супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се новчаном казном или затвором до 3 године, а може се ослободити од казне". Дакле, за разлику од одредбе чл. 246 ст. 3 КЗ, која је важила у време извршења кривичног дела према којој је кривично дело представљало свако неовлашћено држање супстанци" препарата који су проглашени за опојне дроге, без обзира на количине и мотиве држања Законом о изменама и допунама Кривичног законика који се примењује од 11.09.2009. године, прописано је да кривично дело представља само оно неовлашћено држање тих препарата и супстанци које је намењено за сопствену употребу и то у мањој количини, а што је првостепени суд правилно утврдио у радњама окр. С. М.

Пресуда  Апелационог суда у Крагујевцу Кж-1-3158/10 од 22.07.2010.године и пресуда Вишег суда у Ужицу К.бр.58/10 од 26.02.2010. године

 

 

Трошкови сведока настали у току кривичног поступка

Пресудом Вишег суда у У. К.бр.69/10 од 18.03.2010. године окривљени је оглашен кривим због кривичног дела насилничко понашање на спортској приредби из члана 20. став 1. Закона о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама и изречена му условна осуда, утврђена му казна затвора од пет месеци и истовремено одређено да се казна неће изршити ако у року од две године не учини ново кривично дело. О трошковима кривичног поступка остало је да се одлучи посебним решењем. Увидом у списе предмета се утврђује да су из средстава суда плаћени трошкови превоза сведоцима Ж. П. и Н. К. у износу од 3.114,00 динара. Стога је обавезан окривљени да плати трошкове кривичног поступка Вишем суду у У. у износу од 3.114,оо динара, на основу члана 196. ст.1. у вези члана 194. став 2. ЗКП

Решење Вишег суда у Ужицу К. бр.69/10 од 30.08.2010.године

 

 

Суд ће применом, одредаба о стицају, приликом утврђивања јединствене казне затвора узети у обзир појединачне казне затвора које су претходно утврђене, и имати у виду да је јединствена казна адекватна како са становишта индивидуалне тако и генералне превенције сходно чл. 4 и 42 КЗ тако и тежини извршених кривичних дела и степену кривице окривљеног.

Испитујући одлуку о кривичној санкцији, сходно наводима жалбе окривљеног и његовог браниоца, као и Вишег јавног тужиоца у У., Апелациони суд налази да је првостепени суд приликом доношења одлуке о врсти и висини кривичне санкције имао у виду све околности од значаја за одмеравање казне предвиђене чл. 54 КЗ, па је правилно од олакшавајућих околности на страни окривљеног ценио признање кривичног дела из чл. 246а ст. 1 КЗ и даје предао опојну дрогу овлашћеним радницима ПУ, а од отежавајућих околности да је раније кривично осуђиван, па је правилно окривљеном утврдио појединачне казне затвора а потом је правилно узео као утврђену казну затвора у трајању од 1 (једне) године због продуженог кривичног дела тешка крађа из чл. 204 ст. 1 тач. 3 у вези чл. 61 ст. 1, 4 и 5 КЗ по правноснажној пресуди Општинског суда у П. К.бр. 180/06 од 17.04.2008. године, па је правилно окривљеног за наведена кривична дела у стицају на основу чл. 60 ст. 2 тач.2 КЗ, осудио на јединствену казну затвора у трајању од 2 (две) године. По оцени Апелационог суда изречена казна затвора у трајању од 2 (две) године је довољна и нужна за остваривање сврхе кажњавања како са становишта индивидуалне тако и генералне превенције сходно чл. 4 и 42 КЗ и адекватна је тежини извршених кривичних дела и степену кривице окривљеног.

Правилна је и одлука првостепеног суда о мери безбедности обавезног лечења наркомана која ће трајати док постоји потреба за његовим лечењем али не дуже од 3 (три) године, будући да је првостепени суд правилно утврдио да су се стекли законски услови за изрицање наведене мере безбедности предвиђени одредбама чл. 83 КЗ, с обзиром да је окривљени кривично дело извршио услед зависности од психоактивних супстаници, те да постоји озбиљна опасност да ће услед ове зависности и даље вршити иста или слична кривична дела а жалбеним наводима браниоца окривљеног се не доводе у сумњу чињенични и правни закључци првостепеног суда у погледу изречене мере безбедности који су у свему правилно засновани на налазу и мишљењу вештака неуропсихијатра, који је првостепени суд правилно ценио и прихватио а за своје уверење дао довољне и јасне разлоге које у свему прихвата и Апелациони суд. Како се у изјављеним жалбама не наводе нове чињенице и околности које би биле од значаја за одлуку о кривичној санкцији и евентуално изрицање веће или мање казне, већ се само указује на околности које је приликом одмеравања врсте и висине казне,првостепени суд имао виду и правилно ценио, то Апелациони суд изјављене жалбе у погледу одлуке о кривичној санкцији оцењује неоснованим.

Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж1.бр.4299/10 од 17.09.2010. године и пресуда Вишег суда у Ужицу К.бр.76/10 од 14. 05. 2010. године

 

 

У фази привременог одузимања имовине циљ суда није да потпуно, поуздано и дефинитивно утврди све одлучне чињенице већ се суд бави само утврђивањем имовине, основаном сумњом да је та имовина у очигледној несразмери са законитим приходима окривљеног и основаном сумњом да је иста проистекла из кривичног дела у смислу чл. 3 ст.2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.

Пред Вишим судом у У. води кривични поступак против окривљеног П. и др., због основане сумње да је учинио кривично дело злоупотреба службеног положаја из чл. 359 ст. 3 у вези ст. 1 и 4 у вези са чл. 33 и 34 Кривичног законика, а првостепени суд је поступао по захтеву за привремено одузимање имовине Вишег јавног тужиоца у Ужицу ОИК.број 8/09 од 23.08.2010.године, и привремено одузео имовину за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела учињеног од стране окривљеног П., а реч је о непокретној имовини која се налази на територији месне надлежности Вишег суда у У., па је исти био месно и стварно надлежан за одлучивање, а с обзиром на фазу поступка у којој је побијано решење донето, председник већа је овлашћен на доношење истог.

Првостепено решење о привременом одузимању имовине, садржи у изреци и образложењу све податке који су по одредбама чл. 25 ст. 2 Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, потребни и то: податке о власнику, опис и назив кривичног дела, детаљне податке о имовини која се привремено одузима, околности из којих произилази основана сумња да је имовина проистекла из кривичног дела, разлоге који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине и време на које се имовина одузима, а то је да мера траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине, из којих разлога се навод из жалбе да је побијано решење незаконито, да нема разлог о одлучним чињеницама, нити разлоге о начину утврђивања тих чињеница и оцену доказа, показују неоснованим. Стога је правилно је првостепени суд у побијаном решењу расправио три кључна питања: да ли власник из захтева поседује наведену имовину, да ли постоји основана сумња да је та имовина проистекла из кривичног дела, и да ли постоји опасност да би касније одузимање те имовине било отежано или онемогућено.

Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж1.бр.2-1255/10 од 15.09.2010. године и пресуда Вишег суда у Ужицу К.бр.103/10 од 26. 08. 2010. године