Парнични поступак

Не постоји посебна месна надлежност за стицање без основа

Основни суд у Ужицу огласио се месно ненадлежним за поступање у овој правној ствари и одредио да ће се по правноснажности решења списи предмета бити уступљени Првом основном суду у Београду, као стварно и месно надлежном суду на даљи поступак.

Тужбом поднетом Основном суду у Ужицу тужилац  М. М. је тражио да првостепени суд обавеже туженог З. С. из Барајева да тужиоцу исплати износ од 5.600 еура са девизном домицилном каматом почев од 30.06.2008. године све у динарској противвредности по најповољнијем курсу по коме банке продају ефективни страни новац у месту плаћања на дан исплате. У одговору на тужбу тужени је истакао приговор месне ненадлежности Основног суда у Ужицу, наводећи да  се ради о тужби због стицања без основа где је, сходно члану 40 ЗПП-а, опште месно надлежан суд на чијем подручју тужени има пребивалиште, у овом случају Први основни суд у Београду. Одлучујући по истакнутом приговору од стране туженог првостепени суд се својим решењем огласио  месно ненадлежним за поступање у овој правној ствари.

Неоснована су истицања у жалби тужиоца да је тужени без основа стекао његових 5.600 еура и да због тога што он има пребивалиште у Ужицу, месно надлежан за поступање у овој правној ствари је Основни суд у Ужицу, јер је за њега штета ту и настала. Наиме, основ спора је стицање без основа за који Законом о парничном поступку није предвиђена посебна месна надлежност, већ се у конкретном случају примењују одредбе о општој месној надлежности, па је првостепени суд правилно одлучио када се огласио месно ненадлежним за поступање у овој правној ствари, обзиром на то да тужени нема пребивалиште на подручју Основног суда у Ужицу.

 Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр.434/13 од 29.05.2013. године

 

 Не постоји обавеза тужиоца да пре подношења тужбе поднесе предлог за мирно решавање спора ако је тужена Месна заједница.

Првостепени суд је одбацио тужбу као недозвољену јер тужиоци нису поднели предлог за мирно решавање спора,  нити су поднели доказ да су ставили предлог за мирно решавање спора и да је протекао рок од 60 дана за мирно решење, а што су према оцени првостепеног суда били у обавези, јер је тужба поднета против МЗ Душковци.

Међутим погрешан је закључак суда да је тужба недозвољена, јер је чланом 3 ст. 1  Закона о локалној самоуправи одређено да се локална самоуправа остварује у општини, граду и граду Београду, из чега произилази да Месна заједница није јединица локалне самоуправе, већ облик месне самоуправе који као посебан облик организовања има својство правног лица а који се оснива ради задовољавања потреба и интереса становништва у одређеном насељу, због чега тужиоци нису били у обавези да поднесу предлог за мирно решавање.

Решење Вишег суда у Ужицу Гж.бр. 475/12 од 13.06.2012. године

 

           

Суд није надлежан да решава по тужби којом се захтева поништај решења републичке Агенције за мирно решавање радних спорова.

Правилно је одлучио првостепени суд када се огласио апсолутно ненадлежним за поступање у спору поводом поништаја одлуке Агенције за мирно решавање радних спорова у чијој је надлежности, према Закону о мирном решавању радних спорова, решавање индивидуалних спорова поводом дискриминације и злостављања на раду. Неосновани су наводи жалбе тужиоца да се имају применити одредбе Закона о арбитражи. Наиме,  у конкретном случају није реч о спору поводом имовинских права, а спорни однос је решаван уз сагласност странака по поступку и пред лицима изабраним по правилима која прописује  Закон о мирном решавању радних спорова, а који представља lex specialis, те се на овај спорни однос и одлуку донету у овом поступку не могу применити одредбе Закона о арбитражи.

Решење Вишег суда у Ужицу, Гж 688/13 од 05.09.2013. године>/strong>

 

Oснов за усвајање предложене привремене мере од стране тужиоца је остваривање кумулативних услова из члана 293. Закона о извршењу и обезбеђењу, а то је постојање опасности да ће без такве мере извршни дужник осујетити или знатно отежати наплату потраживања.

Првостепени суд је правилно оценио да у конкретном случају нису испуњени услови за одређивање предложене привремене мере јер тужиоци иако су учинили вероватним постојање потраживања нису учинили вероватним да ће без одређивања те привремене мере бити осујећени у наплати свог потраживања од стране дужника – тужене, при чему је посебно цењено да су сами тужиоци на расправи навели да им није познато да тужена предузима било коју радњу ради отуђивања покретних ствари које су предмет предложене привремене мере.

Решење Вишег суда у Ужицу, Гж 407/12 од 22.05.2012. године.

 

Закон о пореском поступку и пореској администрацији одређује да се порески поступак који се односи на утврђивање, наплату и контролу јавних прихода, спроводи по начелима и у складу са одредбама закона којим се уређује општи управни поступак, па произилази да, када се тужбени захтев односи на обавезивање послодавца на уплату доприноса за обавезно социјално осигурање не би био надлежан суд опште надлежности, јер се не ради о спору из члана 1. Закона о парничном поступку.

У току поступка претходног испитивања тужбе суд је утврдио да је у питању спор који се односи на уплату доприноса за обавезно социјално осигурање за који није надлежан суд опште надлежности за поступање, већ управни орган.

Према закону о уређењу судова („Сл.гласник РС“ бр. 116/2008), одређена је надлежност судова у Републици Србији. Према члану 22. ст.3. Основни суд стварно надлежан за спорове у којима се тужбени захтев односи на исплату зараде, накнаде зараде и накнаде штете због изгубљене зараде уз уплату доприноса за обавезно социјално осигурање. Према Закону о доприносима за обавезно социјално осигурање уређују се доприноси за обавезно социјално осигурање, обвезници, основице и стопе доприноса, начин обрачунавања и плаћања доприноса. Чланом 3. тог Закона су описани који су то доприноси у смислу овог закона а чланом 4. карактер средстава доприноса и контрола и располагање. Законом о пореском поступку и пореској администрацији је уређен поступак утврђивања, наплате и контроле јавних прихода на које се овај закон примењује, права и обавезе пореских обвезника, регистрација пореских обвезника и пореска кривична дела и прекршај. Одредбом члана 3. став 2. истог Закона прописано је да се порески поступак спроводи у начелима и у складу са одредбама закона којим се уређује општи управни поступак. Произилази да доприноси представљају јавни приход и да обезбеђују средства за финансирање обавезног социјалног осигурања и то: пензијског и инвалидског, здравственог осигурања и осигурања за случај незапослености (према члану 2. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање „Сл. гласник РС“бр. 84/04... 7/09). На основу члана 51. овог Закона обвезник обрачунавања и плаћања доприноса из основице и на основицу запослене, изабрана, именована и постављена лица и лица која обављају привремене или повремене послове је послодавац. У погледу утврђивања наплате и повраћаја доприноса, правних лекова, камате, казнених одредби и других питања која нису уређена овим законом изузев одредаба која се односе на пореска ослобођења, олакшица и отпис примењују се одговарајуће одредбе закона који уређује порез на доходак грађана односно закона који уређује порески поступак и пореску администрацију.

Пошто суд у току целог поступка по службеној дужности пази да ли решавање спора спада у судску надлежност и пошто је у поступку претходног испитивања тужбе утврдио да за решавање спора није надлежан суд већ управни орган то се применом члана 16. ст.2. а у вези одредби члана 274, 277. и 279. тачка 1. ЗПП, Виши суд оглашава апсолутно ненадлежним за поступање у овој правној ствари и одбацује тужбу тужиоца за уплату доприноса за обавезно социјално осигурање .

Решење Вишег суда у Ужицу P1 бр.4/10 од 22.04.2010. год

 

 

Суд ће ослободити од плаћања трошкова странку која према свом општем имовном стању није у могућности да сноси ове трошкове.

По пријему решења тужилац је предлогом тражио ослобађање од плаћања судске таксе истичући да тужени исплаћује минималне зараде да је промена става у погледу надлежности суда за поступање по оваквој врсти захтева уследила после подношења тужбе и да је многим радницима из истог предузећа суд усвојио захтеве и није се оглашавао ненадлежним. Уз предлог тужилац није прилагао доказе о свом имовном стању приходима, броју лица које издржава и броју чланова своје породице.

Ценећи све околности према стању у спису сам предлог тужиоца да је у питању лице које је у радном односу које се налази на пословима шефа производње, висину вредности спора и висину наложене таксе према опредељеној вредности спора, да није пружио доказе о непоседовању имовине и других прихода поред зараде, као и о броју својих чланова породице и о томе да ли издржава друга лица суд је применом одредби члана 164. и 165. ЗПП, одбио предлог за ослобађање од плаћања такса као неоснован.

Решење Вишег суда у Ужицу П1 бр.8/10 од 31.07.2010.год.

 

Да би суд усвојио предложену привремену меру потребно је да подносилац предлога учини вероватним своје потраживање и опасност да ће без такве мере бити осујећено или знатно отежано остваривање потраживања јер ће тужени своју имовину отуђити или на други начин располагати.

Привремена мера представља меру обезбеђења потраживања предлагача. С обзиром на наведене чињенице утврђене кроз неспорно казивање странака и прочитане писане доказе суд је оценио да су тужиоци као предлагачи одређивања привремене мере учинили вероватним постојање свог потраживања јер је поништен уговор о купопродаји пословног простора и свака уговорна страна је дужна да врати другој све оно што је примила по основу таквог уговора а у том правцу су поднели тужбу. Тиме је од стране предлагача учињено вероватним постојање њиховог потраживања.

Тужена је располагала својом имовином и то: пословним простором зграде трговине салона намештаја „Ј“ затим зграде трговине продавнице „Д“, зграде трговине магацина Хладњача, Компресорске станице, трафостанице у периоду од 2008. године до јуна 2010. године, тако да наведени објекти који су се водили у евиденцији непокретности у власништву тужене „Г“ у марту 2008. године више се не воде у власништву ове тужене. Опште је позната чињеница да је тужена „Г“ прошла поступак приватизације који је у међувремену поништен и да је у току тог поступка дошло до смањења броја запослених и отуђења дела имовине тужене „Г“ ради испуњења социјалног програма. Тужена је власник локала на коме се тражи одређивање мере забране отуђења и оптерећења, а кроз приложене доказе промене уписа у јавним књигама евиденције власништва имовине, које указују на располагање туженог делом своје имовине у периоду од 2008. до 2010.године, предлагачи су учинили вероватним могућност располагања туженог тиме и могућност осујећења или знатног отежавања наплате потраживања предлагача.

С обзиром на наведено суд је усвојио предложену привремену меру као основану чијим издавањем по оцени суда тужена „Г“ неће трпети штету.

Решење Вишег суда у Ужицу П.бр. 48/10 од 05.07.2010.год.

 

Тужилац је са туженим пред Општинским судом у Ч. закључио споразум о обезбеђењу новчаног потраживања по закљученом уговору о кредиту у износу од 10.000.000,00 динара, између првотуженог у овом спору и друготуженог при чему је тужилац као заложни дужник дао своје непокретности кућу и парцелу постојећу на З. напред ближе описану за обезбеђење наведеног уговора о кредиту. По заједничком предлогу тужиоца и тужених у предмету пословни број И. 208/02 од 19.11.2002. године је закључен споразум пред Општинским судом у Ч. и извршена забележба уписа у интабулациони протокол.

Пошто дужник и прималац кредита нису вратили кредит активирана је залога у поступку извршења пред Општинским судом у Ч. и заложена непокретност тужиоца је досуђена повериоцу – туженом у овом спору за износ од 12.414.850,00 динара. Тужилац је водио спор против тужених пред Општинским судом у Ч. у парници у којој је тражио да се утврди да споразум о обезбеђењу потраживања у извршном предмету је ништав правни посао као и да поступак извршења везаног за намирење на заложеним непокретностима је недопуштено и његов тужбени захтев је одбијен правноснажном пресудом од 20.12.2004.године. У току тог поступка су проверавани наводи тужиоца да ли је биo у заблуди у време закључења наведеног споразума.

Везано за закључење предметног споразума је вођен кривични поступак пред Општинским судом у Ч. против законског заступника друготуженог и Н.Д. као окривљених због кривичног дела преваре у односу на законског заступника друготуженог и кривичног дела злоупотребе поверења. Оштећени у том поступку је тужилац и пресудом Општинског суда у Ч. окривљени су ослобођени од оптужбе.

Тужени према чињеничним наводима тужиоца као предлагача није показао намеру отуђења и оптерећења предметних непокретности. Одредбом члана 302. Закона о извршном поступку је прописано да ради обезбеђења неновчаног потраживања се може одредити привремена мера ако је извршни поверилац учинио вероватним постојање потраживања и опасност да ће се остваривање потраживања осујетити или знатно отежати. Привремена мера ће се одредити када извршни поверилац учини вероватним да је мера потребна да би се спречила употреба силе или настанак ненадокнадиве штете.

Према напред наведеном чињеничном стању и наведеном материјалном праву суд је одбио предлог за издавање привремене мере. Наиме, тужилац је поднео тужбу ради утврђења и у случају успеха у спору принудно извршење у оваквој врсти захтева није могуће јер није подобно за принудно извршење. Привремена мера је мера обезбеђења потраживања предлагача. Сем тога тужилац није учинио вероватним своје потраживање за које тражи обезбеђење нити опасност од настанка ненадокнадиве штете услед неусвајања предложене привремене мере. Сам наводи да тужени није показао намеру располагања предметним непокретностима а сама по себи околност да је тужени сада формално правно власник не може бити основ за одређивање привремене мере.

Решење Вишег суда у Ужицу П.бр. 38/10 од 31.03.2010.год.

 

 

ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО

 

Штету коју је тужилац несумњиво претрпео сам је проузроковао својим незаконитим понашањем и отуда не може из свог незаконитог чина потраживати штету од тужене Општине нити Општина може бити одговорна за штету коју причини инвеститору бесправно подигнутог објекта, рушећи такав објекат у складу са законом.

Првостепени суд свој закључак о постојању незаконитог и неправилног рада органа управе тужене Општине заснива на чињеници да је другостепени орган поништио решења и закључке другостепеног органа по којима је одређено и спроведено рушење тужиочевих бесправно изграђених објеката, с тим што налази да је и тужилац томе допринео на начин како је то већ напред наведено утврђујући постојање подељене одговорности. У време када је грађевински инспектор доносио своје одлуке у вези тужиочевих објеката и када су ти објекти порушени, био је на снази Закон о изградњи објеката („Службени гласник РС" бр.44/95, 24/96, 16/97 и 43/2001). То што је одмах након рушсња тужиочевих објеката донет нови Закон о планирању и изградњи („Службени гласник РС" бр.47/2003) и што је у време рушења тих објеката усвајање тог новог закона било већ у завршној процедури, а тај закон је другачије решио питање рушења бесправних објеката, на чему тужилац инсистира у својој жалби, није од значаја за овај случај јер Закон о планирању и изградњи није предвидео његово повратно дејство. Дакле, у овде битно време важио је Закон о изградњи објеката који у чл.24 ст. 1 предвиђа да се градњи објекта може приступити када се прибави грађевинска дозвола а да би се добила таква дозвола потребно је да се испуне услови наведени у чл.27 тог Закона. Осим тога, да би се уопште градио објекат нужно је да су претходно испуњени урбанистички услови везани за постојање одговарајућих урбанистичких и регулационих планова, односно да је таквим плановима уопште предвиђена градња на одређеном месту и утврђено шта се на том месту може градити. Неспорно је да је у овом случају у потесу у коме је тужилац градио спорне објекте није постојао урбанистички план већ да је тужилац сам у сарадњи са надлежним органима општине пристунио изради тих планова уз суфинансирање истих. Неспорно је да је тужилац приступио градњи овде спорних објеката без претходно прибављене дозволе надлежног органа а у то време очигледну дозволу и није могао да добије због недостатка уроанистичких услова. У таквој ситуацији грађевински инспектор 19.03.2001.године доноси решење којим тужиоцу налаже обуставу градње и оставља му рок од 60 дана да прибави одобрење за градњу. Неспорно је да тужилац у остављеном року а ни касније није прибавио одобрење за градњу овде спорних објеката већ је наставио да и даље бесправно ради. У таквој ситуацији по самом Закону - чл.51 ст.1 тач.5 и 6, грађевински инспектор је дужан да наложи рушење објеката а то је управо и урадио грађевински инспектор тужене Општине у конкретном случају при чему по истом члану Закона, ст.2, жалба на такво решење грађевинске инспекције не одлаже извршење. Рушење тужиочевих објеката је спроведено тек у периоду од 15.априла до 01.маја 2003.године, дакле више од две године после забране извођења радова.

Тачно је да је другостепени орган касније поништио решења грађевинске инспекције а ту околност првостепени суд, као ни тужилац у својој жалби на одбијајући део његовог тужбеног захтева, сматрају одлучујућом. Овде најпре треба рећи да није поништено решење грађевинске инспекције којим је тужиоцу наложена забрана даљих радова и да прибави грађевинску дозволу у року од 60 дана а тужилац, као што је наведено то није поштовао. Законска последица таквог његовог понашања је рушење објекта, што значи да су одлуке грађевинске инспекције са аспекта материјалног права биле на закону засноване а то што је другостепени орган због формалних пропуста та решења касније укинуо може значити само неправилан рад грађевинске инспекције а не и незаконит. Међутим, та неправилност није тужиоцу причинила никакву штету не само зато што су решења грађевинске инспекције у време када су објекти рушени била пуноважна него и због тога што су она била у основи законита. После рушења тужиочевих објеката и пошто је ступио на снагу Закон о планирању и изградњи, грађевинска инспекција је обуставила поступак у вези рушења тужиочевих објеката сматрајући да је даљи поступак беспредметан пошто тих објеката нема. По мишљењу овог суда такав поступак грађевинске инсиекције је био неправилан због тога што се поништајем управног акта од стране друтостепеног органа сматра да тај акт није ни постојао.

Дакле, правне последице поништаја управног акта су у конкретном случају битне. Отуда је било нужно да грађевинска инспекција донесе нова решења. Међутим, суд може да као претходно питање сходно одредби чл.12 ЗПП, реши да ли би тужилац у датим околностима могао да спречи рушење наведених објеката свакако са аспекта прописа који су важили у време њиховог рушења. Из свега напред наведеног, очито је да он то неби могао да спречи јер су објекти порушени у складу са тада важећим Законом. Они не само да су били бесправни већ је тужилац пропустио да у остављеном року прибави одобрење за њихову градњу, а осим тога и наставио је даље да гради при чему је првостепени суд утврдио да је у поступку рушења тужиоцу порушено само оно што је градио после забране коју му је изрекао грађевински инспектор. Свему напред наведеном се свакако мора додати и да је тужилац у овом случају градио на туђем земљишту, односно да је земљиште било у државној својини. У прилог става овог суда да тужилац у овде битном периоду није могао добити грађевинску дозволу иде и чињеница да је тужилац након рушења својих објеката добио грађевинску дозволу за градњу објекта али који је био другачији од оних који су овде изграђени по спратности. Дакле, ни накнадно урбанистичком разрадом нису створени услови да тужилац на овом месту гради све објекте који су били предмет поступка грађевинске инспекције у конкретном случају. Осим свега наведеног, најважније је свакако то што тиме што је другостепени управни орган по тужиочевим жалбама поништио поједине одлуке грађевинског инспектора као првостепеног органа, тужилац није на тај начин добио грађевинску дозволу за спорне објекте, нити су ти објекти накнадно уклопљени. И по новом Закону о планирању и изградњи из 2003.године инвеститор није смео да отпочне грађевинске радове без грађевинске дозволе а тако је и по садашњем Закону, као у осталом и што предвиђају сви закони у овој области.

Када се има у виду све напред наведеио произилази да у овом случају није било незаконитог поступања органа тужене општине, да јесте било одређених неправилности у њиховом поступању али да те неправилности нису проузроковале тужиоцу никакву штету. Штету коју је тужилац несумњиво претрпео сам је проузроковао својим незаконитим понашањем и отуда не може из свог незаконитог чина потраживати штету од тужене општине. То значи да у овом случају не постоји правни основ тужиочевог потраживања што остале жалбене наводе тужиоца, а који напред већ нису оцењени чини неоснованим. Свему томе у конкретном случају треба додати да је тужилац коначно определио тужбени захтев поднеском од ОЗ.новембра 2009.године. У том захтеву он потражује добит СТУР „В". Међутим у ожалбеној пресуди првостепени суд говори о добити предузећа „В" што очигледно није исто. Међутим, тужилац у својој жалби у том погледу не тражи никакву исправку нити доношење допунске пресуде а што је битно имајући у виду одредбе чл.343 ст.З ЗПП. Из списа предмета, посебно из налаза и мишљења вештака финансијске струке, Научно истраживачког центра Економског факултета код утврђивања изгубљене добити по напред наведеном основу се такође меша самостална трговинска радња и предузеће при чему научно истраживачки центар у свом налазу наводи да ће у даљем тексту говорити о добити предузећа. Свакако да једна тако врхунска установа зна разлику између предузећа и самосталне трговинске радње, поред осталог и у процесно правном смислу. Тужилац саслушан као парнична странка у првостепеном поступку помиње да постоји СТУР „Видовдан" али да постоји и комплетна фирма „В" односно предузеће што би упућивало на закључак да је самостална радња пословала у оквиру предузећа а како то говори и вештак финансијске струке. Ако се ради о добити предузећа, а из напред наведеног би тако произашло, онда тужилац не може у овој парници бити у том делу активно легитимисан јер је предузеће правно лице а што би значило да му је у том делу тужбени захтев и по том основу неоснован. Коначно и ако би се радило о самосталној радњи решењем органа управе од 09.01.2004.године радња је брисана из регистра са 01.12.2003.године по захтеву Народне банке Србије због тога што јој је жиро рачун у блокади од 25.01.2003.године са неизмиреним обавезама од преко 5.000.000,00 динара. Дакле то је наступило пре рушења овде спорних објеката па је нелогично да радња којој је рачун блокиран и која има толике неизмирене обавезе остварује приходе које је нашао вештак финансијске струке. И то је доказ да је вештачење имало у виду приходе и измаклу добит предузећа а не радње. Отуда произилази да се овде и не ради о добити радње па би такав захтев због тога био неоснован. Иако би се у овом делу, због тога што првостепени суд није на несумњив начин разјаснио да ли се ради о потраживању добити радње или предузећа, могло говорити о мањкавости првостепене пресуде са аспекта повреде поступка, тужилац се на то није позивао као ни на евентуално непотпуно утврђено чињенично стање. Међутим, по мишљењу овог суда ова непрецизност првостепене пресуде није од значаја за коначан исход ове парнице јер тужиочев тужбени захтев је неоснован у самом основу, односно због тога што не постоји правни основ његовог потраживања а у овом случају без обзира да ли потражује радња или предузеће.

Пресуда Апелационог суда Гж 2301/2010 од 27.08.2010.године и Вишег суда у Ужицу П бр.7/2010 од 25.02.2010.године

 

 

ПОРОДИЧНО ПРАВО

 

Ако очинство није утврђено признањем, може бити утврђено правноснажном судском пресудом.

Применом одредби члана 55, 73, 77. ст.3. 154. ст.1., 160, 161, и 163. Породичног закона суд је усвојио тужбени захтев тужиља и утврдио да је тужени биолошки отац тужиље малолетне Н. и одредио да мајка самостално врши родитељско право а тужени као отац плаћа издржавање у износу од по 6.000 динара од подношења тужбе па у будуће месечно.

Изведеним доказима је утврђено да је у време зачећа тужени имао интимне односе са тужиљом М. која је мајка малолетне Н. и живео током трајања трудноће и по рођењу детета до 2007. године, када су тужиља М. и тужени живели у ванбрачној заједници при чему тужени није оспоравао очинство детету малолетној Н. већ ју је издржавао и опходио се као према свом рођеном детету. Тужиља М. по рођењу детета није пријавила име оца из разлога односа њене мајке према томе стању која је искушеница манастира, а тужени није инсистирао на упису а у контакту са средином није оспоравао своје очинство у односу на малолетну Н.. Тужени се по сазнању за зачеће детета од тужиље М. није противио рођењу детета већ су заједно живели једно време у Општини Н.П., потом у С. и у П. у време њеног рођења. Њихов однос заједнице је био складан тужени је обезбеђивао издржавање, смештај и исхрану. Њихова заједница је трајала до новембра 2003. године, по раскиду тужени је два до три пута контактирао са дететом узимајући га код себе и дајући му издржавање а потом је престао да даје издржавање када је тужиља М. засновала заједницу са садашњим супругом, али је куповао одећу малолетној Н.

У току трајања овог поступка била је донета првостепена пресуда од стране Општинског суда у П, која је била правноснажна за коју је тужени тражио понављање поступка, када је првостепени суд укинуо ту пресуду а у поновном поступку тужени је предлагао вештачење ради провере вероватности очинства путем ДНК анализе. У току поступка није обезбедио уплату предујма нити се одазивао установи за вештачење, док су тужиље се јавиле и узети узорци за ДНК анализу од стране именоване установе. Пошто је извођење доказа вештачењем путем ДНК анализе ради провере вероватности очинства туженог у односу на малолетну Н. у интересу туженог, а он се није подвргао вештачењу то је суд ценећи све ове околности и чињенице утврђене пре свега кроз исказ парничних странака при чему је тужени саслушан, и потврдио да је имао интимне односе 12. или 13. маја 2001. године са тужиљом М., а који период се подудара са вероватним периодом зачећа тужиље М. а према налазу вештака – гинеколога и да тужени није оспорио очинство малолетној Н. у моменту када му је тужиља М. саопштила да је његово дете већ су засновали ванбрачну заједницу и живели заједно у току трајања трудноће, рођења детета и по рођењу до новембра 2003. године а по раскиду заједнице да је дете виђао и узимао код себе и оно има позитиван емотивни однос према њему као оцу суд је утврдио према изведеним доказима да је тужени природни отац тужиље малолетне Н..

Пресуда Вишег суда у Ужицу П2 бр.3/10 од 13.04.2010.год.

 

 

Малолетна З.С. је рођена 5.маја 2009. године. Мајка малолетне З., С.С., која је рођена 14.10.1971. године, је лице које је стављено под старатељство. Наиме она је решењем Општинског суда у Б.Б. од 23.06.2009. године потпуно лишена пословне способности а решењем органа старатељства у Б.Б. од 20.07.2009. године је за старатеља јој постављен брат. Она живи у породичној кући у домаћинству са родитељима и корисник је додатка за помоћ и негу другог лица које је у износу од 6.700,00 динара месечно,а нема своје личне имовине.

Малолетна З. по рођењу је стављена под старатељство од стране органа старатељства Б. Б. решењем од 17.07.2009 године и за старатеља је постављен јој ујак. Дете нема своје личне имовине и прихода а наведеним решењем којим је стављена под старатељство обезбеђен јој је смештај у хранитељској породици у Прибоју, у којој је смештена уз накнаду за смештај у хранитељској породици, који према задњем извештају Министарства рада и социјалне политике је месечно 16.470,00 динара плус трошкови накнаде за хранитеља од 11.000,00 динара. Решењем органа старатељства од 10.06.2009. године, пошто је стављена под привремено старатељство по рођењу одређено јој је лично име З. а презиме С. по презимену мајке. Она је зачета из чина обљубе над немоћним лицем извршеним од стране туженог над С.С. услед чега је вођен истражни поступак пред Окружним судом у У. у току ког је извршена анализа путем ДНК профила и биостатистичка обрада добијених резултата од стране Центра за генетику из Б., при чему је добијено мишљење према узетим узорцима да је тужени из овог спора отац женског детета а сада малолетне З. са вероватношћу 99,999999 %.

Пред овим судом је у току кривични поступак због учињеног кривичног дела обљубе над немоћним лицем у односу на туженог.

Саслушањем туженог као парничне странке је утврђено да је по занимању земљорадник, да је рођен 1953. године, да је радно способан, да нема сталног месечног примања и да је до рођења малолетне З. живео у породичном домаћинству са сином који није ожењен а рођен је 1976.године и супругом која је домаћица у селу, да су се издржавали од обраде имовине коју је он наследио од оца како земљу тако и грађевине а да је у току 2007. године, са супругом и сином изградио нову породичну кућу која се састоји од приземља и спрата димензија 8 х 9 метара у којој је истарашена једна соба, да је фактички заједница у његовом породичном домаћинству престала са рођењем малолетне З. и да он живи у старој кући у једној просторији и издржава се од прихода које остварује радећи физичке послове код другога где остварује накнаду за дневницу од по 1.000,00 динара а да је својом имовином располагао јер му је то син тражио тако што је сву имовину која је била у његовом власништву пренео сину у својину. Од здравствених проблема тужени је оболео нервно и користи лекове које због необезбеђеног социјалног осигурања лично набавља и месечно му је потребна накнада од 2.900,00 динара за њихову набавку. Малолетну З. није видео од рођења до сада не тражи да контактира са дететом, није јој пружао издржавање а признаје очинство.

Суд је прихватио исказ туженог и користио код одлуке у овој правној ствари и оцене околности његовог материјалног и социјалног статуса и његових стварних могућности да доприноси издржавању малолетне Зорице. Имајући у виду напред наведено чињенично стање и одредбе члана 55, 251, 254. ст.3. Породичног закона, суд је усвојио захтев за утврђивање очинства јер је несумњиво путем анализе ДНК методом вештачења узорака утврђено да је тужени биолошки отац малолетне З. па је са утврђивањем очинства потребно да се у евиденцији матичне службе уведе и податак о природном оцу детета.

Пресуда Вишег суда у Ужицу П2 бр.6/10 од 11.02.2010. год.

 

 

Признање стране судске пресуде

 

Вишем суду у Ужицу је предлагач Т.И. из Пријепоља, поднела захтев за признање стране судске пресуде. Навела је да је њен брак са ТЏ, разведен пресудом Основног суда у П., правноснажном дана 13.05.2010.године. Међународна надлежност страног суда заснована је на основу последњег заједничког места боравишта странака у П., у Црној Гори. Предлагач је тражила признање наведене стране судске пресуде ради промене презимена. Наведеном пресудом Основног суда у П. разведен је брак странака закључен дана 16.09.2004.године, пред матичним уредом Општине П, због озбиљно и тајно поремећених брачних односа-чл.56. Породичног закона РЦГ. Разматрајући захтев предлагача, Виши суд је нашао да су испуњени услови из члана 86.-100. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља у одређеним односима за признање правног дејства ове стране судске пресуде у Републици Србији. Наиме, пресуда Основног суда у П. је правноснажна од дана 13.05.2010.године, није у супротности са Уставом Републике Србије и Породичним законом, па је на основу изнетог одлучено као у изреци овог решења.

Решење Вишег суда у Ужицу Р.бр.123/10 од 23.09.2010.године

 

Вишем суду у Ужицу је предлагач М Г-С, поднела захтев за признање стране судске пресуде. Навела је да је њен брак са Р Г, разведен пресудом Окружног суда Zuerich од 21.12.1999.године, која је правноснажна дана 07.03.2000.године. Међународна надлежност страног суда заснована је на основу последњег заједничког места боравишта странака у Швајцарској. Предлагач је тражила признање наведене стране судске пресуде ради уписа чињенице о разводу брака у матичној књизи. Наведеном пресудом Окружног суда Zuerich од 21.12.1999.године, која је правноснажна дана 07.03.2000.године, одлучено је, ставом 1. изреке, да се разводи брак странака М Г-С из Републике Србије, венчане 4.08.1989.године у Републици Србији, са боравиштем у Zuerich, Швајцарска и Р Г, из Босне, са боравиштем у Zurich, Швајцарска, на основу члана 142 Грађанског закона, а ставом 2. изреке је одлучено да се деца странака поверавају тужиљи на родитељску бригу и старање. Разматрајући захтев предлагача, Виши суд у Ужицу је нашао да су испуњени услови из члана 86.-100.Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља у одређеним односима за признање правног дејства ове стране судске пресуде у Републици Србији. Наиме, пресуда Окружног суда Zuerich од 21.12.1999.године, правноснажна дана 07.03.2000.године, није у супротности са Уставом Републике Србије и Породичним законом, па је на основу изнетог одлучено као у изреци овог решења.

Решење Вишег суда у Ужицу Р.бр.125/10 од 27.09.2010.године