Историјат

Подаци о организацији судова и њиховом раду у Ужичком крају су малобројни. Не може се тачно установити када је текао процес ширења судске мреже у Ужичкој нахији, али је извесно  да је почетком 19 века у већем броју села дошло до образовања сеоских судова као и да је постојао варошки магистрат и нахијски суд. У Ужицу је као и у другим нахијским центрима дошло до стапања варошког магистрата и нахијског суда у један – Магистрат у Ужицу, који је основан 1808. године. Преуређење врховне власти, којим је било обухваћено судство 1811. године, доноси новине и у судству Ужичког краја. Остали су само сеоски судови и Магистрат као судска власт у граду и нахији.

 

Сеоски судови су судили најчешће празничним даном, по изласку из цркве. Ко није био задовољан решењем овога суда, могао је ићи пред Магистрат. Поред овога, сеоски суд је имао и друге дужности:  xватање лопова, убица, хајдука и предаје Магистрату. Објављивао је својим сељацима заповести виших власти, њихове пресуде и решења  и старао се о њиховом извршавању као и о сакупљању пореза.

 

Магистрат у Ужицу деловао је као судска, управна и полицијска власт, јер су се функције устаничких органа власти преплитале. Они су имали да расправљају све кривичне поступке и грађанске парнице у вароши и у нахији. Незадовољна страна имала је право жалбе Вожду или Великом суду. Послови Магистрата у Ужицу помињу се у 19 бројева Карађорђевог Деловодног протокола за 1812 – 1813. годину. Расправе су се највише односиле на крађу стоке и похаре, наплату штете, враћање дуга, наслеђивање и друге спорове. Исто тако, Магистрат је вршио и одређене полицијске послове: хватао злочинце, хајдуке, гонио лопове и надзирао трговину са Турцима, намиривао дугове између Срба и Турака, издавао пасоше за кретање људи, издавао разне потврде о продаји и др. Вршио је и друге послове (куповао жито, обезбеђивао храну за тобџије и момке који чувају Ужички град, довлачио грађу за изградњу Магистратске куће и др.).

Најпознатији чланови Магистрата били су Војвода Алекса Поповић, Кнез Василије Радојичић и Кнез Јанко који су за свој рад примали годишњу плату од 400 гроша.

 

Први покушај издвајања судске власти од управе и подвођење под правни поредак учињен је Сретењским уставом из 1835.године, али је та самосталност била привидна обзиром да је била у трећем степену у надлежности Савета, који је преко једног свог одељења вршио функцију Касационог суда. Овај устав убрзо је укинут, а кнез Милош остао је апсолутни господар Србије.

Даље преуређење судске власти извршено је Уставом из 1838.године тзв. Турским уставом, а његова ближа организација Уредбом о устројству судова од 1840.године. Седишта судова биле су окружне вароши. Судови су постали тростепени: примиритељни који су оснивани по селима, првостепени или окружни и то по један суд у сваком од 18 округа и апелациони или велики суд у престоници. Овим уставом судска власт подведена је под правни поредак по принципу самосталности,  а у Србији је почео период писаних закона. Сам устав је садржао и одредбу која је штитила права судија и по којој "ниједан судија не може бити збачен без судом доказане кривице".

Коначно уређење судови у Србији добили су Законом о устројству судова од 20.фебруара 1865.године са каснијим изменама и допунама из 1890. и 1903.године, и Закоником о поступку судском у грађанским парницама из 1865.године. По овим законима  судови у Србији су: општински-надлежни за грађанске спорове мале вредности, првостепени у које спадају Окружни, Апелациони и Касациони као највиши суд и у извесним случајевима изабрани (избрани) суд.

На основу Закона о изменама и допунама у Закону о устројству окружних судова, 1890.године укидају се сви окружни судови и заводе се првостепени судови, изменом у самом називу.

Први законски пропис који детаљно регулише судску организацију у целој земљи између два рата донет је 24. септембра 1928.године и по њему судску власт у земљи вршили су редовни судови: срески, окружни, трговачки, апелациони и Касациони суд.
 Дотадашњи првостепени судови претворени су у окружне судове.

 

Коначно, на основу Закона о установљењу окружних и среских судова на подручју Апелационих судова у Београду и Скопљу од 26. новембра 1930.године  и Уредбе донете на основу тог закона, о отпочињању рада нових среских и окружних судова, почев од 1. априла 1931.године првостепени судови претварају се у окружне, а остали у среске судове, па је тако отпочео са радом и Срески суд Ужице, који је својом надлежношћу покривао подручје среза ужичког и града Ужица.

 

После окупације 17. априла 1941. године судови су наставили са радом, а на снази су били стари закони са мањим изменама и допунама.

 

Стварање слободне територије у периоду Ужичке републике и формирање народноослободилачких одбора значило је и појаву новог народног судства. Нова власт делимично је вршила и судске функције. При појединим народноослободилачким одборима постојале су посебно формиране секције, док су у другим те функције обављали остали органи народноослободилачких одбора. У Ужицу градски народноослободилачки одбор није имао ту секцију, али је решавао одређене врсте грађанских и кривичних спорова, доносио је решења о деоби имања и вршио је потврде тестамената.

 

Како се описана судска функција у том периоду одвијала као једна од функција народнооослободилачких одбора, то између ње и судства старе Југославије, односно судства у оквиру окупаторског поретка, нема континуитета. Након тога, уследио је период привремених судова без одређене надлежности, када истовремено функционишу и војни судови.

Крајем 1944.године, тачније 6.октобра те године Главни нароноослободилачки одбор Србије издао је Упутство о приступању оснивања народних судова на подручју републике, који ће за време трајања рата вршити судску власт као самосталне установе, а почетком 1945.године уследила су још два упутства о уређењу судова. Судску власт на подручју федералне Србије вршили су народни судови: општински (градски), срески, окружни и Врховни суд федералне Србије.

Председништво привремене народне скупштине ДФЈ 26.августа 1945. године донело је Закон о уређењу народних судова, а потом су уследиле његове измене и допуне 21. јуна 1946.године. Према овом Закону редовни судови су: срески судови, окружни, врховни, судови федералних јединица, Врховни суд Војводине и Врховни суд ДФЈ. Поред ових редовних судова, могли су се оснивати и специјални судови, а општински и обласни судови су укинути. Према истом Закону срески судови су судили у првом степену кривичне и грађанске ствари (кривична дела против народа и државе, општенародне имовине; опште сигурности људи; прављења лажних исправа и лажног новца; имовинско-правне спорове, ако је једна од странака држава, предузеће или установа; спорове брачних другова и ништавост брака; вођење трговачких регистара и др.). Окружни судови су одлучивали по жалбама поднетим против одлука среских судова.

Среске и окружне судове чинили су председник, потребни број судија и судија поротника. Број судија одређивао је Министар правосуђа Народне републике. Сви судови судили су у већу од тројице судија, сем када је закон допуштао да суди судија појединац.

 

Територијална надлежност среских и окружних судова, поклапала се са територијом среских и окружних народних одбора. У том периоду на подручју региона поред осталих редован суд био је срески суд у Титовом Ужицу. Нови Закон о судовима од 5. јула 1954.године у ФНРЈ прописивао је следеће редовне судове: среске, окружне, републичке, врховне, Врховни суд АП Војводине и Савезни врховни суд. Према том Закону, срески судови одлучују у првом степену у кривичним, грађанским и другим предметима који су им стављани у надлежност, спроводе извршења и врше друге послове из своје надлежности.

 

Правилником о унутрашњем пословању у среским, окружним и привредним судовима од 26. децембра 1959.године у судовима са већим бројем судских већа или судија појединаца образована су судска одељења. Тако су при среским судовима образована кривична и грађанска одељења и одељења за рад на ванпарничним и оставинским предметима.

 

Устав из 1974.године као новину уводи уставно конституисање самоуправних судова и друштвеног правобраниоца самоуправљања, односно нове механизме заштите уставности и законитости. Самоуправни судови су се установљавали као судови удруженог рада, арбитраже, мировна већа и изборни судови. И даље су постојали судови редовне надлежности: општински, окружни, врховни суд републике и покрајине) и специјализовани судови (привредни и војни).

 

Председници Окружног суда у Ужицу су били Обрад Цвијовић, Милић Томановић, Михаило Јевремовић, Владиомир Ђурђић, Петар Владисављевић, Миливоје Јовичић, Љубиша Т.Радуловић, Јовиша Лазаревић.