Улога суда

У савременом демократском друштву, правосуђе, као главни и најзначајнији носилац судске гране власти, има изванредно важну улогу. Оно, пре свега, контролише да ли су закони и други општи акти, које доносе законодавна и извршна власт, у складу са општим начелима и уставним принципима на којима је изграђена једна савремена држава, као и са осталим законима и општим актима. Надаље, правосуђе контролише и да ли се избор носилаца функција остале две гране власти врши у складу са важећим правилима. Највидљивија функција правосуђа је, свакако, надзор над применом закона од стране државе и осталих лица, који се врши доношењем судских одлука у најразличитијим областима права, а чија је основна функција заштита три веома битна начела на којима је утемељено свако модерно демократско друштво, а то су начело заштите људских права појединаца, начело законитости и начело заштите друштва од социјално девијантних и криминалних понашања појединаца.

 

У вршењу ових функција, правосуђе јесте самостално, и независно у доношењу одлука из свог домена али није изоловано од осталих грана власти, нити им је надређено или подређено. Судска власт припада судовима и независна је од законодавне и извршне власти. Судске одлуке су обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле. Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд у законом прописаном поступку (Закон о уређењу судова).

 

Судови су самостални и независни државни органи који штите слободе и права грађана, законом утврђена права и интересе правних субјеката и обезбеђују уставност и законитост.

 

Судови суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора (Закон о уређењу судова).

 

Улога правосуђа у савременом друштву, као регулатора функционисања друштва и државе, незаменљива је, и да његовим јачањем долази до јачања и напретка и државе и друштва у целини.

Судови у оквиру државног система имају различито уређење од државе до државе, али се генерално прави разлика између првостепених и другостепених (апелационих) судова, тј. судова који примарно решавају ствар и судова који решавају по правном леку, тј. жалби. Најчешће постоји и трећи степен у виду врховног суда државе, који је обично касационог карактера и не улази у чињенично стање.

 

Постоји тенденција специјализације судских органа (таква традиција постоји у Великој Британији) према врсти спора, што има за циљ ефикаснији рад судова.

 

Међународни судови могу се основати на различите начине и имају различите задатке. То могу бити судови установљени сагласношћу држава и са широком надлежношћу (нпр. Међународни суд правде), судови установљени за контролу спровођења одређених међународних докумената (нпр. Европски суд за људска права), специјализовани судови за одређену област (нпр. Међународни кривични суд).

 

Надлежност, уређење и правила поступка пред овим судовима обично се одређују у оснивачким актима и разликују се од суда до суда. Често овде долази до конвергенције утицаја европско-континенталног и англосаксонског права.

 

Суд је државни орган који се налази између најмање две стране у спору, те у одређеном поступку, оцењујући чињенице, доказе и сл. доноси одлуку (пресуду, решење и сл. ). Судови опште надлежности су основни, виши, апелациони судови и Врховни касациони суд, а судови посебне надлежности су привредни судови, Привредни апелациони суд, прекршајни судови, Виши прекршајни суд и Управни суд.